Susret u Nišu 1991. godine bio je prelomni trenutak kada su shvatili da ne mogu više da odole svojim osećanjima.
Jasmina kaže da posle Pavićeve smrti niko nije mogao da ga zameni u njenom srcu i da je on ispunio ceo njen život
Romansa književnice Jasmine Mihajlović i poznatog pisca Milorada Pavića bila je veoma turbulentna i strastvena. Posle njegove smrti nikog nije volela kao Milorada, a danas predano čuva sećanja na njihovu ljubav.
Jasmina je svojevremeno u javnost iznela detalje njihove intime i otkrila kako su se upoznali.
- Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Tema mog diplomskog rada bile su njegove priče. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih...’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.
- To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli.
- Pitao me je dok smo se voleli: "Čime sam ja ovo zaslužio?" Bila sam zatečena. Kakvo pitanje?! "Knjigama, naravno!" Šta drugo da kažem... Božjom promisli? Sutradan ujutru mi je poklonio sa posvetom svoju ukoričenu sveščicu, jednu od rukopisnih beležnica, kojih sada imam bezbroj u Legatu. Sve su uredno arhivirane od strane Biblioteke grada Beograda i Arhiva Beograda. Moju beležnicu nisam pokazala, ona je jedino zbilja moja. Stoji mi ispod jastuka.
-Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine.
- A on je već imao odraslu decu: ćerku od 27 i sina od 31. Osim toga, ja sam imala dobar brak i rekla sam Miloradu: ‘Ja to ne mogu.’ Tokom tih meseci, od decembra 1991. do aprila 1992, bilo je jasno da ipak moram da se otkinem od svog bivšeg života. Onda je on pozvao moju mamu, otišli smo na večeru i tada me je zaprosio. Moj razvod je trajao vrlo kratko, a njegov četiri godine. Branka Pavić nije bila rada da se to ikakvim dogovorom reši. Sada nema svedoka da mi to potvrde, ali mislim da je taj brak i bez mene bio gotov. Njegova supruga, istoričarka umetnosti, teško je to podnela. A Milorad je njoj sve ostavio. On ju je obezbedio, ne samo decu nego i širu porodicu. Uvek je brinuo da svi budu zadovoljni. Putujući s njim, imala sam spisak lekova i svih potrepština, od praškova do parfema, kome šta treba da se kupi.
Kako je i njihova priča bila neobična, takvo je bilo i venčanje.
- U zimu 1992. godine kupili smo burme i u krevetu venčali jedno drugo. Tek kasnije će doći i papirno venčanje. Ono je manje važno, ali ima pravne konsekvence na ceo moj život i posle njegove smrti. On je izašao iz braka i poneo je samo rukopise, pisaću mašinu i neka lična dokumenta. Iznajmili smo stan u tadašnjoj Ulici Georgija Dimitrova, tačno preko puta Tašmajdanskog parka, gde je sada Pavićev spomenik. Nismo imali ništa, kupili smo rešo, plastični sto, stolice... Užasno smo se osećali tada. Mi nismo znali da li ćemo umeti da živimo zajedno, jer jedno je ljubav i literatura, a drugo je stvarni život. Mislila sam da neću izdržati taj život s Pavićem jer je on posvećen poslu. Imao je vojnički način života kad je rad bio u pitanju.
Bivši muž Zoran Mihajlović svedočio je razvoju ljubavi njegova supruge i čuvenog pisca.
"Hazarski rečnik" mi je kupio muž kao novogodišnji poklon za nastupajuću 1986. Za to novogodišnje veče spustila se nad Beogradom snežna oluja, neka praiskonska vejavica, Zoran je morao po smetovima peške da se vraća s posla i u tom čekanju otvorila sam poklon i počela da čitam. Znam da sam povremeno odlazila do prozora i gledala snežni vihor ne bih li se smirila od knjige. Kada je Zoran konačno stigao, ja sam bila pročitala skoro celu knjigu i bila sam potpuno druga osoba. Inicirana otkrila je i u jednom dahu objasnila za "Gloriju":
-Moj muž je bio posmatrač te ljubavi, tako da nije bilo veliko iznenađenje kad sam rekla da se to desilo. Imala sam sreću da su mi oba muža bila gospoda. Oni su se zbližili 1999, kad je bilo bombardovanje. Bila sam razapeta kako da pomirim oca deteta, muža, dete i majku, u čije atomsko sklonište smo odlazili. Moj sin je pripao ocu, tako smo dogovorili, jer ako se stara o sinu, ne može da bude mobilisan. Posle nekoliko noći u skloništu Pavić je rekao: ‘Ja ovde neću da umrem, najbolje i da dete i Zoran pređu kod nas.’ Tako smo svi zajedno živeli ovde nekoliko meseci. Posle su obojica dolazili na sve porodične svetkovine. Ali u mojoj široj porodici nisu tolerisali to što sam se razvela. Nije me mnogo doticalo to što su me stavili na stub srama jer sam bila toliko zaljubljena, u stvari, mi smo bili toliko opsednuti svih tih godina koje smo proveli zajedno, to je bilo totalno zavođenje, mi smo se neprestano takmičili i zavodili.
Smatrao je da bi bio Kazanova, da mu pisana reč nije išla tako dobro od ruke.
"Erotska snaga Milorada Pavića je bila stravična. Često je govorio: ‘Da nisam pisac, bio bih Kazanova.’ Mislim da ta velika umetnost ima veze s libidom. On je stvarno bio dobar ljubavnik. Kod njega nije slabila erotska energija jer piše, naprotiv, ona je jačala. I s tim nemaju veze ni godine ni bolest. Meni stvarno nikad nije bio potreban drugi ljubavnik, niti da pogledam drugog muškarca. On je zadovoljavao sav moj svemir. Svi su govorili da je 31 godina velika razlika, pa sam se i ja nekad pitala kako će to funkcionisati, ali to nije bila prepreka, naprotiv. Non-stop smo vodili ljubav, na svim mogućim mestima, livadama, šumama, kolima, gde god bismo se našli, još ako je negde bilo zabranjeno, utoliko nam je bilo draže - otkrila je najdublju intimnu i dodala:
"Stan nam je postao dosadno mesto za takve stvari. Dešavalo se da sto dana u kontinuitetu imamo se*s svakog dana. I dok je ležao na samrti u Urgentnom centru, u odeljenju za infarkte, mažem mu neku švajcarsku kremu za lice i sve vreme razmišljam kako da poslednji put vodimo ljubav. I vrlo često tokom odnosa, kad ja padnem na njegovu glavu i čelo, osećala sam da smo jedno biće. To je nešto najmoćnije na planeti Zemlji. Znam da se o ovome obično ne govori, ali to je suštinska stvar. Kad sam prvi put posle infarkta došla kod njega, on mi je bio se**i u onoj crnoj majici. Vodio je računa i na samrti kako će izgledati - rekla je svojevremeno za medije.
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
