Članak govori o životnom i muzičkom putu Isaka Šabanovića, njegovoj porodici i izazovima kroz koje je prošao od detinjstva do danas.
Opisuje teške studentske dane u Podgorici, kada je uporedo studirao, radio pripravnički i noću pevao kako bi se izdržavao – „Ujutru pripravnički, preko dana faks, a uveče kafana.“
Pevač Isak Šabanović u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se emituje na Blic televiziji večeras, u ponedeljak u 22 sata, prisetio se detinjstva u rodnom Bijelom Polju, muzičke loze u porodici, ali i teških studentskih dana u Podgorici kada je paralelno učio, radio pripravnički staž i pevao noću kako bi sam sebe izdržavao.
Isak Šabanović je odrastao u Bijelom Polju, gde je muzika bila sastavni deo porodice generacijama unazad, a podrška roditelja i brata Alena bila je i ostala temelj svega.
- Porodica je na prvom mestu. Tamo su mi i dalje i otac i majka i brat i nana i stričevi. (...) Otac mi je muzičar već dugo godina, pa i njegov otac deda, pa i dedin brat rođeni. Majka je bivši folkloraš, slikar. Sad već novinar u zadnjih pa eto možda 20 godina, eto da ne preteram. Ne znam, puno ste mi toga sad postavili, ne znam odakle da počnem. Ali eto, otac nikako nije direktno na mene... Jeste on bio jedan od mojih uzora što ja to sad na bini možda i radim. To pamtim ono kao dete, u jednu ruku mikrofon, u drugu cigara. To mi je sad ono, više uhvatim sebe da stvarno ne mogu da pušim, ali mi je to nešto kao imidž. Nemam pojma, nije možda nego sigurno je meni to izgledalo šmekerski, ali nikad mi nije dao, nije bio za to da radim po kafanama, da se bavim muzikom na taj način. Svašta se nagledaš, svašta ti ljudi rade. Ako kreneš u tu čuvenu estradu, nama je to bilo nešto čuveno, jer mi smo neka provincija, i onda kad ti kažeš nešto tamo u Beograd, to je nama bilo nemam pojma nešto, kao manji smo uvek, kao svaki Crnogorac, rekli: "Dočepaću se ja tog Beograda", ali onda kad to sve, žargonski, safata... Možda sam bio malo pametniji, ali opet sačekalo me - prisetio se Isak.
- Majka je uvek tu bila za nas. Majka je sama s tri muškarca, što bih ja rekao, šalim se, s dva majmuna i čovekom. Mi smo nekako... Brat stariji, njega su više gledali kao normalnog, ozbiljnog, a mene uvek nekako neozbiljno. Ja sam kao bio nešto nestašan, svašta sam radio kao manji, pa eto tako se nešto pamtim u mojoj porodici. Atmosfera u porodici je i dan-danas topla. Kad sam došao da živim, prvo Podgorica pa ovamo u Beogradu, vidim da ljudi nemaju naviku kao što ja imam. Meni se majka ili otac naljute ako ih jedan dan ne nazovem. Alen je ostao u Bijelom Polju, on živi kod porodice, a ja sam malo bio drugačiji, mene mesto nije držalo nikako i dan-danas sam takav - priča Isak.
Iako je pokazivao talenat za glumu i scenu, roditelji su insistirali na formalnom obrazovanju, pa je odluka o fakultetu bila prekretnica.
- Brata su malo gledali drugačije, kao starijeg, sada kada pričam deluje kao da sam malo ljubomoran, kao svako mlađe dete, ali nije, nego ja sam posle počeo kao umetnik, pa sam se ja nešto tripovao kao mali da nešto pevam, da nešto glumim. Posle kad je to prešlo u rokenrol, bilo je: "Aha, on to samo kao nešto peva, on je malo zamišljen tip, ne dirajte ga". Kao mlađi jesam išao na dramske sekcije i imao sam one predstave dečije tad, možda dve-tri predstave smo odigrali više puta, ali različite. I žao mi je što nisam nastavio sa tim. To je i jedna želja bila posle srednje škole, da li muzičku ili dramsku. Na kraju ništa od toga nisam upisao, ni jednu ni drugu, treću upišem, filmsku produkciju. Meni je to bilo sve vezano, ima i glume, ima i muzike, ima svega. Da budem iskren, ja sam to upisao zato što je pisalo audiovizuelna produkcija, a u stvari je to na kraju filmska produkcija. I eto završio sam filmsku produkciju, a sve vreme sam ja tezgario, radio sa jednim bendom iz Bijelog Polja i posle prelaska u Podgoricu na studije tu ostanem i da živim - priča Isak Šabanović.
Pevač se osvrnuo i na to kako je njegova porodica prihvatila njegov muzički put, ali i na činjenicu da je morao da napusti rodni grad. Vrlo rano je ušao u bend:
- Mislim da sam imao nekih 15 godina. Tad sam imao i malo dužu kosu i kao minđuše, pa su mislili da sam stariji, pa su me puštali zbog inspekcije. Pevali smo prvo po Bijelom Polju, pa onda kad smo provalili... Nismo nigde putovali, nikad nam se nije dalo da izađemo, do mog faksa, to je ono Berane, 30-40 kilometara u blizini. Nisu bili nikako za to godinama. Uvek je bilo: "Moraš nešto da završiš". Kod nas je bilo kao da si bez fakulteta ništa, ali to mi je sad sve smešno, uglavnom, hvala im na tome. Sad sam i zahvalan što sam muzičar i kad kažem da imam neki faks... Uvek sam ja nešto maštao da putujem, da nisam na istom mestu, da imam te neke koncerte, to mi je uvek bilo u glavi, da mi se nešto desi, da odem da pevam pred hiljadama ljudi, da se nešto okreću za mnom. (...) To su prihvatili posle mojih studija, tek onda kad sam ja doneo diplomu i rekao: "Evo, sad okačite tu, a ja idem dalje. Ako ja ništa ne napravim, ja ću se sa diplomom zaposliti", mogao sam i na radiju i na televiziji kao producent.
- Ujutru mi je bio pripravnički na pozorišnoj produkciji u CNP-u, preko dana mi je bio faks, a uveče kafana. I to mi je neki ispunjen skroz dan bio - priča Isak, a na pitanje gde mu je duša najviše bila sa osmehom kaže:
- Ja mislim u kafani. I onda sam tu video da ja nisam tip od osam do tri, da sam na jednom mestu, u jednoj kancelariji gde nemaš slobodu. (...) Nisam video sebe nikako od osam do tri, da je to bila fotelja pa makar i ovako udobna... Tad sam shvatio, završio sam u tom brzom ritmu koji sam sebi zadao, da imam od-do pripravnički, od-do faks i od-do kafanu, da moram da radim da bih nešto stvorio, već sam sam živeo.
Upravo zbog gustog rasporeda nije često išao kući jer do su ostali odlazili kod svojih on je vikendima radio, zbog čega je sam naučio i da kuva neka jela koja su mu nedostajala.
Na pitanje da li su mu nedostajali roditelji Isak je iskreno rekao:
- Normalno da mi nedostaju, pogotovo u nekim situacijama kada nemam kome da se izjadam.
- Zbog ovoga sam se plašio ove emisije, što ja moram u svakoj emisiji da pustim suzu.
Studentski dani u Podgorici nosili su surov tempo i borbu za finansijsku samostalnost, jer nije želeo da bude na teretu roditeljima.
- Mene su hteli da upišu na fakultet u Bijelom Polju, jer nam se nije dalo da idemo negde dalje. I onda sam ja rekao: "Neću. Ako hoćete da studiram, onda mi dajte neki drugi grad. Što da ja ne odem kao svi, da doživim to kako jeste". I onda je ćale podigao kredit i onda je meni tu godinu dana samo bilo u glavi kako sam ja došao tu, ja nisam došao da pijem. Na primer, ja kad sam otišao na te studije, svi su se kladili da ću sutra da se vratim. Moji drugari su rekli: "Ti ćeš se prve kafane dohvatiti, da počneš da pevaš i tebe nema na faksu". Posle pola godine oni su se svi vratili u Bijelo Polje, a ja sam završio faks.
Na pitanje da li postoji neka odluka ili neko ponašanje koji su bili traumatični, Isak kaže:
- Uglavnom, traumatično je meni bilo to ostajanje bez para. Nisam ja imao mogućnost kao neki moji drugari da nazovem i kažem: "Pošalji mi toliko i toliko". Kasnije tata je bio spreman na sve, porodica je bila spremna, ali ja posle nisam dao kad sam počeo da radim po kafanama.
- Meni je to bila prva želja u životu, da ja pošaljem 50 evra kući. Druga godina fakulteta, ja više nisam dao ni da mi plaćaju faks, ni da mi plaćaju stan. Pomogao mi je jedan stric u jedno doba, pa je rekao: "Nađi, ja ću ti plaćati prvo sve", pa je bilo: "Platiću ti pola". Onda kad sam počeo da radim, rekao sam: "Ne morate više ništa, ni stric, ni otac". Bilo mi je izazovno, da vidim mogu li ja.
Prelomni trenutak za prijavljivanje na takmičenje "Zvezde Granda" dogodio se tokom pandemije korona virusa, na nagovor bliske prijateljice o čemu Isak Šabanović takođe priča u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koju možete gledati večeras u 22 sata samo na Blic televiziji.
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
