Gordana, supruga Tome Zdravkovića, svake godine dolazi u Beograd da oda počast svom mužu, čuvajući uspomenu na njega i želeći da njegova porodična kuća postane muzej.
Toma je često pomagao ljudima, novac ga nije zanimao, a bolest i način života doprineli su njegovom ranom kraju.
Navršilo se 35 godina od smrti legendarnog pevača Tome Zdravkovića, a njegova supruga Gordana i dalje čuva uspomenu na njega i svake godine dolazi u Beograd, na godišnjicu njegove smrti.
Goca Zdravković ističe da ne može da veruje kako godine proletele, te da tri i po decenije živi bez Tome.
- Za mene je to prošlo kao tako brzo da ne mogu ni da verujem da je prošlo toliko. Kad dođem ovde kao da je juče bilo, sve se nekako sve vrati, sve je drugačije . Tamo kad sam i radim, ali ovde kad dođem, drugačije se i osećam. Drugačije imam osećaj da uvek kad se vraćam ovde ću se sresti sa njim . Sinoć sam gledala film i to me je jako ponovo vratilo baš u ono vreme kad smo bili tu. Pomešane su emocije. I srećna sam i tužna. Volim što sam tu što se srećem sa njim, a istovremeno sam tužna zato što ga nema. Sad ova sva situacija oko koncerta i oko ovog svega me opet vraća u neko vreme. I drago mi je da ljudi nisu zaboravili ni njega, ni njegove pesme, drago mi je što traje.
Goca ističe da je živela lep život sa Tomom, bez obzira na to što je on bio boem.
- Mi smo imali jako interesantan život i bilo je mnogo lepih trenutaka u našem zajedničkom životu. Ljudi misle da je on bio pijanac, da sam ja tako sedela kući. Ne, to uopšte nije bilo tako. Mi smo imali toliko divnih trenutaka i jedan normalan lep život, bez obzira na njegov život van kuće . Ja sam odvajala to. Kafana, pesma - to je bio njegov život, njegova profesija. U kući je on bio sasvim drugačiji. On je bio presrećan kad se Saša rodio. To su bile takve emocije da je to bilo strašno. Pa je onda bio jako srećan kad smo se vratili nazad, jer ipak smo mi živeli tamo pet, šest godina. I ta nostalgija za Srbijom, za Beogradom je bila strašna. Zato je on napisao onu pesmu „Užele se majko Beograda”. Bilo je jako puno lepih stvari i trenutaka u našem životu i to je i ono što me i vezuje i što me vraća. Loše stvari se zaborave.
Kako je živeo, tako je i stvarao pesme, a uz mnoge danas javnost plače, tuguje i lomi čaše. Bez obzira na to što je pisao tužne pesme, Goca ističe da on nije bio nesrećan.
- Nije on patio. On je čovek koji je bio sazdan od emocija. Te emocije su bile toliko jake u njemu da je on morao na neki način da to izbaci iz sebe, da pokaže. I sva njegova emocija je bila u muzici. Morao je da proživi sve da bi nešto napisao. Zato njegove pesme danas žive. Prošlo je par godina i ja kažem: „Zašto ne napišeš nešto, ne izdaš ploču?” On kaže: „Ništa nisam doživeo. Moram nešto da proživim da bi napisao nešto.” Njegove emocije su bile čudne. Nije samo bilo vezivanje za žene, za ljubav, za patnju. On je imao nešto posebno. Mislim da je on bio vanvremenski, jer stvari koje je on čitao, koje su njega zanimale bile su potpuno drugačije. On je obožavao Teslu. On je bio fasciniran. Uvek se divio tim velikanima. Ali je nešto postojalo u njemu da je on tražio sebe. Ja mislim da on nikada nije u suštini spoznao sebe ili imao te neke čudne emocije i nagone i stalno se pitao ko sam, šta sam, zašto sam tu, zašto postojim, zašto ću da odem. Mislim da je pokušavao da nađe odgovor na sva ta pitanja za sebe, ne za nekog drugog. I to je bio taj nagon koji je njega stalno, stalno je tražio nešto.
Na pitanje kako je izgledao Tomin život u tuđini, Gordana kaže:
- Kad sam njega upoznala i pitala ga zašto je došao, on kaže da je došao da umre jer je u tom momentu bio bolestan. Ja mu kažem: “Ne razumem zašto si došao u Kanadu da umreš?” On mi kaže: “Ne mogu da zamislim da moja majka plače na mom grobu.” Bio je jako vezan za svoju majku i puno pesama je i napisano baš o majci. U početku mu je bilo interesantno, a na kraju je rekao: “Bože dragi, ova zemlja je tako hladna. Ovi ljudi su bezosećajni. Ja ovde ne bih živeo nikad. Ja ne znam kako vi živite ovde.” Tamo je shvatio da su ljudi više vezani za materiju. Njega to nije interesovalo. On kaže: “Stalno me zovu da mi pokazuju kuće, da mi pokazuju stanove”. On kaže: “Ljudi, ja nisam rođen na drvetu”. Njega su interesovale neke druge stvari. Kad je došao tamo, rekao je: “Ovde jesu veće mogućnosti, za mene bi bile veće možda da sam nekakav pismen muzičar, ali onda ne bih bio to što jesam.” Tako da nije voleo nikako. Uvek je hteo da se vrati nazad.
Život sa Tomom je bio skroman, njega materijalno nije zanimalo, a najsrećniji je bio kad sav novac koji ima potroši.
- Pa jako skromno. On je tamo bio bolestan, pa se lečio. Posle kad se zalečio, pevao je tu i tamo po Kanadi. Ja sam radila, ali živeli smo jako skromno. Imali smo dovoljno za život i on je to prihvatao. Njemu to uopšte nije smetalo. On je i ovde kad smo došli, rekao: “Meni je dosta jedna soba, samo da ne kisne, da je toplo i meni je u redu.” Nije radio kuće, vile, trčao za nekim materijalnim stvarima. Apsolutno ga to nije interesovalo. To je i bila jedna stvar oko koje smo se zamerili. Ja sam rekla: “Ne možemo da živimo ovde u jednoosobnom stanu. Ti moraš nešto da uradiš da Saša ima svoju sobu, jer ako to ne može ovde, onda moramo da idemo tamo gde on može.” On kaže: “Pa nisam ti ja zidar i da ti ja zidam kule i gradove”. Ja mu odgovaram: “Ja ne tražim ni kule ni gradove. Tražim samo sobu, jer on hoće nekada noću da dovede društvo. Ne može dete da raste tako.“. I onda je on rekao: “Nema problema. Zovi Jugoton, neka dođu, nek ti daju avans, idi kupuj stan, radi šta hoćeš. Mene to ne zanima.” Ja sam shvatila da njega stvarno ne zanima ništa materijalno. On je išao za nekim svojim emocijama - kaže Goca i dodaje:
Gordana ne krije da je Toma najviše trošio novac na igre na sreću i alkohol, te da su mnogi iskorišćavali njegovo stanje.
- Pa i na piće i na kocku. U restoranima su ga lešili. Pisali su takve račune da je to bezobrazluk bio, ali njemu to nije smetalo. Jedno vreme je jako puno kockao, išao je u kazino. Kocka je bila igra za njega. U stvari, sve je igra. Razmišljajući shvatila da je on jedno veliko dete koje voli da se igra. Uopšte, život je za njega bio igra, jer stalno mi je govorio: “Kako ti ne možeš da shvatiš da ne postoji ni juče ni sutra, postoji samo danas. Uživaj u svakom trenutku. To je pravi život. Sve ovo ostalo, to je zabluda.” Ja sam mu se smejala na to. Bio je pesimista veliki. Tu zadnju pesmu koju je napisao, “Šta je to u meni”, ja mislim da je to on. To je to što je on tražio. Da li je našao pravi odgovor ili ne, ali mislim da jeste.
Gordana je uz Tomu bila i u dobru i u zlu, a kako kaže, upoznala ga je baš u trenutku kada je bio bolestan i sa njim prošla kroz teške trenutke.
- Upoznala sam kad je bio bolestan. Onda sam mu pomogla koliko sam ja mogla da se to njegovo zdravlje sanira koliko-toliko i uspeli smo mi. On je imao nekoliko operacija u Torontu, pa u Čikagu, to je bilo sanirano pod uslovom da ne sme da pije, da vodi malo drugačiji život. Kad smo došli ovde, u početku je to bilo u redu. On prvih par godina nije puno ni pio, kasnije kad se to sve, kad se on vratio ponovo sebi, onda je krenulo opet istim putem. Mislim da je i ta bolest njega navodila na sve to da bi zaboravio, znao je on da to nije baš tako bezazlena bolest. Kad je ovde se to ponovo pojavilo posle 10 godina, onda je on potpuno promenio svoj život. Pokušao, ali već je bilo kasno. Više nije ni kockao, nije više ni pio toliko kao ranije, možda bi on i ostao i dan-danas živ da nije imao udes. Njega je udario autobus, tad mu je izvađen bubreg i od tada je sve krenulo nizbrdo - priča Goca.
- Nikad nije rekao da ga nešto boli. Koliko god je imao i bolove, uvek je govorio: “Ma ja sam okej.” Znala sam da ga boli. Ne znam zbog čega je to trpeo. Imao je on bolove, pogotovo kad je ležao na VMA. On je imao zadnji nastup 8-og marta, a umro je 30. septembra, ali u početku nismo mislili da će biti tako tragično . Nije se znalo šta će biti, jer tu su se iskomplikovale stvari. Bila je situacija haotična jer je počeo rat. Počeli su da stižu ranjenici, a njegovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Trebalo je da se radi transplantacija bubrega, opšti haos je bio oko toga. Tad se javio jedan dečko iz Mostara koji je bio hteo da bude donor. Međutim, doktor je rekao: “Ne može to, mnoge stvari su se propustile, kasno je, proširilo se na kičmu”. Vratili su ga na VMA, to je bilo u julu. U avgustu i septembaru je bio na VMA, mada sam ja njega svakog vikenda dovodila kući - priča ona, a na pitanje kako je Toma podnosio bolničke dane, kaže:
- Pa i tamo je on pravio frku. Šalio se sa svima. On je hodao, nije on ležao stalno. Pio kafu, tražio da puši. Sa sestrama se šalio i sa doktorima, pravio je sve i svašta. Bežao je iz bolnice. Znao je da u papučama uzme taksi i dođe kući. I onda dođe doktor, pa mu kaže: “Aman, Tomo, vrati se, molim te.” Doktori su bili divni prema njemu. Voleli su ga i lekari, ali pustali su mu puno, jer znali su da mu je kraj blizu.
Poslednji njihov susret i razgovor u bolnici je bio veoma emotivan, a on je imao samo jednu želju.
- Par dana pre nego što je pao u komu, rekao mi je: “Zar ne vidiš da ću da ti umrem?” I ja kažem: “Ne vidim.” Rekao mi je: “Samo te molim jedno, da uzmeš ovo dete i da ideš nazad za Toronto. Nemoj, molim te, da on prođe kroz rat. Samo ga pokupi i idi nazad.” To su mu bile onako zadnje reči. Pitala sam da li žali za nečim, rekao mi je da ne žali ni za čim, osim što neće više da čuje muziku koju je on nekada pravio i žali što neće da doživi da mu Saša poraste. Pa zato je i napisao onu pesmu “Pevajte cigani”. On je sve kroz pesme iskazao. Mnogi ne shvataju da, da je njemu bilo mnogo lako da svoje emocije iskaže, jer on je pisao i tekstove i muziku. To se rađalo u njemu. On je govorio: „Ja pesme pravim po svojoj meri. Ne mogu ja vama da krojim odelo ako ne znam meru”. Nije ni pisao puno za druge ljude. Mislim da je pesma “Svirajte noćas samo za nju”, posvećena Silvani. Nikad ga nisam pitala, niti je on rekao, ali onako kroz reči može da se nasluti za koga je svaka pesma. Bar sam ja to naslućivala. Imao je on neke pesme koje su baš vezane onako za njegove prave emocije. Sećam kad je trebao da ide na tu veliku operaciju, o tome govori pesma “Zaboravljam pesmu”. Plašio se da će doći u situaciju da ne može da peva. Mislim da ne bi mogao da podnese da živi bez muzike,
Goca je ispunila Tomi želju, otišla je sa sinom za Toronto. Kada je legendarni pevač preminuo, Saša je završio tek osnovnu školu.
- Saša ja mislim i dan-danas posle toliko godina nije prevazišao njegovu smrt. On ima problem sam sa sobom što se tiče oca njegovog, prvo je bio jako ljut jer nije shvatio da njega više nema, da neće biti pored njega, pa je govorio: „Otišao je sad kad mi najviše treba”. Posle toga kako je odrastao, onda mu je smetalo jer su svi govorili: „Jao, evo ga sin Tome Zdravkovića”. Kad je prošao pubertet, onda je počeo da shvata ko mu je otac. Ne kroz Srbiju, kroz popularnost, nego kroz njegove pesme. On kaže: „Jao mama, pa tata je bio neko čudo, šta je on sve pisao”. Mislim da nije nikad prevazišao njegov odlazak ni dan-danas. I koliko god da je bio vezan i on ima jako dobrog sluha, on kaže: „ Ja nikada ne bi hteo da radim to što je tata radio, jer znam da to niko ne može da uradi bolje od njega”. On je završio za tonca. Radi kao audio tehničar, ima on u sebi nešto što ne može, što ne želi da kaže nikom i ne želi uopšte da priča o svom ocu.
- Liči na njega i ima njegove manire, više liči u globalu na njega nego na mene. On je dete koje je rođeno tamo, došao ovde, završio sedmi i osmi razred ovde i otišao tamo. On nije ni ovde ni tamo. Niti može da se uklopi ovde, nema svojih drugara, niti je tamo prihvatio način življenja kako se živi, tako da je on u jednom onako nezgodnoj situaciji.
Nije nepoznanica da je Toma imao buran ljubavni život, a Gordana mu je bila peta žena.
- Ja sam peta. Zvanično. Prva njegova supruga je bila Olgica. Imao je ćerku Žaklinu, druga je bila M
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
