Lordan Zafranović je kroz film 'Zlatni rez '42: Deca Kozare' želeo da prikaže stradanje dece u logoru Jasenovac i borbu protiv zaborava zverstava Drugog svetskog rata.
Autor ističe razočaranost zbog odbijanja evropskih festivala da prikažu film, smatrajući to nedostatkom empatije, i apeluje na prestanak zla i mržnje u društvu.
Reditelj Lordan Zafranović govorio je o svom novom ostvarenju "Zlatni rez '42: Deca Kozare", ali i o višedecenijskoj borbi da kroz filmsku umetnost prikaže istinu o zverstvima počinjenim tokom Drugog svetskog rata.
Film u trajanju od preko četiri sata donosi potresnu fresku o stradanju dece u logoru Jasenovac i predstavlja rediteljev lični krik protiv zaborava. Međutim, rad na ovom projektu i jasni stavovi ponovo su ga izložili žestokim pritiscima i pretnjama.
Govoreći o neprijateljskoj atmosferi u Hrvatskoj i napadima koji su usledili čim se saznalo za rad na novom filmu, Lordan Zafranović je otkrio zastrašujuće detalje: "Objavili su moju tačnu adresu u Zagrebu i nacrtali metu na mojim vratima. Sad je postalo opasno uopšte se pojaviti u mojoj rodnoj zemlji . Ne razumem šta to znači u jednoj takozvanoj evropskoj demokratiji, stavljati metu na vrata umetniku da bi ga neko ubio ".
Reditelj navodi da je scenario sa Arsenom Diklićem počeo da razvija još krajem osamdesetih godina, ali u Hrvatskoj nije naišao na razumevanje, dok je u Srbiji projekat odobren tek iz četvrtog pokušaja.
Zafranović se podsetio i teških godina emigracije tokom devedesetih, kada je zbog filma "Testament L. Z." u vreme vlasti Franje Tuđmana proglašen državnim neprijateljem.
Zbog takvog tretmana posledice je trpela i njegova porodica. Komšije su roditeljima razbijale prozore na kući u kojoj su živeli izolovani, dok su njegovom sinu stvarani problemi pri upisu na Likovnu akademiju u Zagrebu. Reditelj se osvrnuo i na tadašnji apsurdni odnos društva prema ratnim akterima: " Praljak, koji je na kraju popio otrov, bio je proglašen za anđela rata, a ja sam bio đavo rata ".
Govoreći o počecima svog istraživanja zločina u Jasenovcu tokom rada na dokumentarcu "Krv i pepeo Jasenovca" sedamdesetih godina, Zafranović je istakao koliko ga je to iskustvo duboko potreslo: " Tu sam s jednom velikom grupom istraživača došao do nekih monstruoznih stvari. Nisam mogao da verujem da je to napravilo ljudsko biće, neko ko liči na mene. Malo sam se posramio što uopšte pripadam vrsti koja živi na zemaljskoj kugli ".
Osvrnuo se i na kritike pojedinih kolega i prijatelja koji su mu zamerili što je novi film finansirala Srbija: " Zaboravljaju da u Evropi ne postoji film koji ne finansira država. Zaboravili su da u Hrvatskoj HDZ finansira sve njihove filmove. Film je izuzetno skupa umetnost i neko mora da ga plati. Kad je Mikelanđelo klesao svoja remek-dela, platila ih je porodica Mediči ili Crkva. Novac se zaboravi, a delo ostaje za generacije".
Posebno gorak utisak na slavnog autora ostavilo je odbijanje vodećih evropskih filmskih festivala da uvrste njegov film u program : " Nigde na mapama logora smrti nema Jasenovca. To je zastrašujuće. U Berlinu nisu hteli ni da pogledaju film, uz opasku da je Srbija mala Rusija . U Češkoj su mi rekli da milion njihovih građana letuje na Jadranu i pitali kako da prikažu takav film, rekavši da oni na festivalu puštaju melodrame, a ne tako okrutne priče. Reč je o potpunom nedostatku empatije prema žrtvama Jasenovca od strane Evrope".
Na kraju, autor je uputio apel protiv mržnje i podela, naglasivši da je njegov film opomena budućim generacijama: " Ova naša dosadašnja civilizacija je civilizacija zla. To su hiljade godina ratova, pljački i ubijanja. Zlo mora da prestane. Moramo da počnemo da gradimo, da razgovaramo i da tražimo ono dobro u ljudima. Ovaj film je moj mali kamenčić i opomena svima: nemojte ovo više raditi, ovo je zlo, ovo nije ljudski".
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
