Mariana Aranđelović je poznata kao Milona iz serije „Selo gori, a baba se češlja“, a tu ulogu smatra početkom svoje profesionalne karijere i dragocenim iskustvom sa starijim kolegama.
Bez obzira na finansijske izazove i nezavisnost kao samostalna umetnica, naglašava značaj integriteta u radu, ljubavi prema poslu i želju da ostavi pozitivan trag kroz svoj doprinos kulturi i deci.
Serija „Selo gori, a baba se češlja“ godinama se reprizira, a likovi koje je publika zavolela nastavljaju da žive kroz nove generacije gledalaca. Među glumcima koji su ostavili trag u ovom ostvarenju je i Mariana Aranđelović, koja je tumačila Miloninu, Radašinovu ćerku.
Za nju je ovaj projekat imao poseban značaj jer je upravo na njemu prvi put stala pred kamere nakon završene Akademije. Od tada je gradila svoj umetnički put kroz televiziju, film, pozorište, sinhronizaciju crtanih filmova i stand-up komediju. Ne vezuje se za jedan žanr niti se plaši transformacija, pa se tako tokom karijere našla u veoma različitim ulogama, od porodičnih priča do likova na potpuno suprotnoj strani društvenih normi.
Pored glume, posebnu pažnju posvećuje radu sa decom i mladima, organizuje radionice i trudi se da pozorište i umetnost približi i onima koji nemaju mnogo prilika da se sa njima susretnu.
U intervjuu za „Blic“ govori o dragocenim uspomenama sa snimanja, kolegama od kojih je učila, svom životu samostalne umetnice, humoru koji nastaje iz svakodnevnih situacija i želji da deca ponovo dobiju kvalitetan kulturni sadržaj.
Uloga Milone u seriji „Selo gori, a baba se češlja“ za Marianu nije bila samo još jedan angažman, već početak profesionalnog televizijskog iskustva . Prve dane na snimanju pamti po toploj atmosferi, podršci starijih kolega i posebnom trenutku koji joj je ostao urezan u sećanje.
– To je svakako bilo moje prvo snimanje u životu nakon Akademije i pamtim ga samo po najlepšim momentima. Mnogo sam naučila. Data mi je šansa da se snađem sa onim što sam već znala sa Akademije, ali i da radim po nekom svom osećaju. Niko me nije forsirao u određenom pravcu. Uvek je vladala veoma prijatna, domaćinska atmosfera, uz posebnu brigu prema nama koji smo bili mlađi – priseća se glumica.
Jedan detalj sa prvog snimanja posebno joj je ostao u srcu. Reč je o običaju koji za glumce ima mnogo veći značaj nego što se možda čini na prvi pogled.
– Kada se snimi prvi kadar, zaustavi se snimanje i glumac dobije aplauz. Radoš Bajić je tada zaustavio snimanje i ja sam dobila aplauz. Mnogo mu hvala na tome. Nisam ni znala da je to pravilo, a taj trenutak mi je ostao omiljen. I danas volim kada se završi snimanje ili kada neki kolega završi svoju ulogu, pa svi aplaudiramo. Lepo je kada se sve zaustavi i kada se na taj način nekome oda priznanje.
U seriji je igrala uz Radoša Bajića i Ljiljanu Stjepanović , koji su tumačili njene roditelje, dok je njenog supruga igrao Fuad Tabučić. Kao svoju ćerku u seriji pamti i mladu glumicu Kseniju Repić.
O saradnji sa starijim kolegama govori sa velikom zahvalnošću, a posebno izdvaja Ljiljanu Stjepanović, čija se toplina, kako kaže, nije završavala kada bi se ugasile kamere.
– Teta Ljilja Stjepanović je osoba kod koje se gotovo ne oseća gde prestaje lik majke, a gde počinje ona sama. Takva je osoba i takva je bila prema svima. Požrtvovana je, prisutna, puna ljubavi i srdačnosti. U kadru je uvek tu za tebe. Predivna je osoba i drago mi je što sam imala priliku da je upoznam i radim sa njom.
Tokom snimanja upoznala je i druge umetnike koje je ranije poznavala iz njihovog rada. Među njima je bila i Nada Blam, koja je za nju imala posebno mesto zbog ljubavi prema sinhronizaciji i crtaćima.
– Odrasla sam gledajući crtane filmove, a kasnije sam se i sama aktivno bavila tim poslom. Nada Blam bila je jedan od heroja mog detinjstva, pa mi je bilo posebno drago što sam imala priliku da je upoznam. Imala sam priliku da upoznam i Dragana Nikolića, a tu je, naravno, bio i Radoš, koji je vodio celu tu priču i izabrao me da mu glumim ćerku.
– Postojao je poseban odnos i veliko poštovanje koje postoji i danas. Večito sam zahvalna na tome. Mislim da su ljudi prepoznali iskrenost sa moje strane, ali i njegovo ogromno zalaganje za projekat, za porodicu i sve ljude koji su učestvovali. To je prešlo rampu, ostavilo utisak i zato i danas nešto znači.
Iako je tokom karijere ostvarila niz različitih uloga, publika je i dalje prepoznaje kao Milonu.
– Drago mi je što je serija toliko gledana. Ljudi me prihvataju i zbog te uloge. S jedne strane, to jeste gluma i možda pomislimo da to nisam ja, ali u velikoj meri jesam. Svi mi pravimo likove od sebe samih, samo što oni na ekranu imaju malo veći dijapazon. Možemo da budemo i dobri i loši, jer svi mi u sebi imamo različite strane.
Tokom deset godina snimanja serije upoznala je i sarađivala sa brojnim glumcima koji danas više nisu među nama. Na pomen Dragana Nikolića , Milorada Mandića Mande i Mirka Babića, vraća sećanja na ljude koje je volela i od kojih je mnogo naučila.
– To su ljudi koje sam baš volela. Ne možemo svih ni da se setimo, ali ostaju uspomene i ono što su nam ostavili.
Kada govori o iskustvu koje je ponela iz susreta sa starijim kolegama, ne izdvaja nužno konkretne savete. Mnogo više od reči značilo joj je ono što je mogla da vidi na delu.
– Od tih ljudi učite gledajući ih i posmatrajući. Učite u samom kadru, na licu mesta, gledajući kako rade. Imala sam čast da igram i sa pokojnom Radmilom Živković u predstavi „Bunar“, u režiji Egona Savina. Od takvih ljudi mnogo naučite već samim tim što ste pored njih.
Posebno pamti Dragana Nikolića, ne samo kao velikog glumca već i kao čoveka koji je umeo da se odnosi prema drugima.
- Od njega sam učila gledajući kako se ponaša prema ljudima oko sebe. Bio je toliko popularan da su ga svi obožavali. Mnogo može da se nauči samo iz toga. Vidite da tako poznat glumac u jednom trenutku gotovo nema privatnost. Tada sam shvatila da si, kada si glumac, pomalo i klupa u parku, pa svako može da sedne na tebe.
– Meni to svojatanje u suštini ne smeta. Nisam toliko popularna da ne mogu da pojedem obrok, a da me neko ne zaustavi i pita da se fotografišemo, ali svedočila sam tome da Dragan nije mogao da ima takav mir. Imao je beskrajno strpljenja i ljubavi za ljude koji su mu prilazili. To je neka visoka svest čoveka koji se bavi poslom koji podrazumeva davanje.
Iako je publika prepoznaje na ulici, Mariana kaže da svakodnevni život ne doživljava kao život javne ličnosti. Živi skromno i neposredno, pa joj se ponekad dogodi da u potpunosti zaboravi da je neko poznaje sa ekrana.
– Dešavalo mi se da mi ljudi priđu, a da ja potpuno zaboravim da sam glumica, jer sam u svojim mislima. Jednom sam čak bila neljubazna prema čoveku na platou, pa mu se ovom prilikom javno izvinjavam. Stao je i gledao me, a ja sam ga pitala: „Dobro, čoveče, šta vam je?“ Onda mi je rekao da je samo hteo da mi kaže da sam divna glumica. Odmah sam se izvinila i rekla mu da sam potpuno zaboravila da sam glumica. Na kraju smo se oboje smejali.
Ovakve situacije za nju su deo svakodnevice, jer, kako kaže, ne živi odvojeno od ljudi niti ima potrebu da stvara distancu između sebe i okruženja.
– Živim potpuno običan i veoma skroman život. Moje finansije su takođe skromne. Nikada nisam bila na nekim platama, niti sam bila u partijama. Kontakt sa ljudima mi je svakodnevno najnormalnija stvar.
Posebno je raduju susreti sa ljudima koji joj spontano priđu i kažu da pamte njenu ulogu.
– Divno je kada me, recimo, vozač autobusa isprati i kaže: „Divna vam je bila ta uloga, baš to volimo.“
Upravo kroz rad na sinhronizaciji i programima za decu stekla je i generacije gledalaca koje je prepoznaju po glasu.
– Uradili smo mnogo crtanih filmova u različitim studijima i radili na programima za decu u vreme kada takvog programa gotovo da nije ni bilo. Danas su stasale nove generacije koje imaju zahvalnost za ono što su gledale dok su bile male. Prepoznaju mi glas na ulici i pitaju: „Da li ste vi bili taj i taj? Mi smo to gledali kada smo bili deca.“ To je posebno lepo.
Glumački put Mariane ne može se svesti na jedan lik ili žanr. Paralelno sa serijom „Selo gori, a baba se češlja“ radila je na drugim projektima, glumila u filmu „Montevideo...“ i razvijala se u različitim pravcima.
– Sve vreme sam paralelno radila različite stvari. Bila sam i asistent godinu dana na Akademiji u Novom Sadu, začela sam svoj autorski stand-up projekat, a glumila sam i u „Montevideu...“, dok sam snimala „Selo gori, a baba se češlja“. I mala sam manju ulogu, ali sam igrala i kurtizanu.
Upravo joj je ta raznovrsnost važna. Ne želi da se zatvori u jedan tip uloga, već u različitim likovima pronalazi priliku da istražuje i svoje glumačke mogućnosti.
– To su potpuno suprotne uloge, ali meni je to izazov i smatram da tako i treba da bude. U seriji „Sumpor“ sada sam malo napredovala među kurtizanama, pa sam Madam Kopleraja. (smeh) U skladu sa godinama više nisam u istoj poziciji kao ranije. Ali u porodičnoj seriji „Kamiondžije“ ponovo igram devojku sa ulice koja prodaje svoje telo, samo što je to predstavljeno u jednom potpuno drugačijem, bajkovitom i porodičnom kontekstu, sa srećnim krajem.
– Volim što je sve tako šareno. Nedavno smo snimali film koji će biti krimi-komedija, a u njemu igram lucidnu beskućnicu. Film se zove „Granični slučaj“. Zanimljiva mi je ta transformacija, jer ona nije samo spoljašnja već i unutrašnja. Podjednako sam okrenuta i komediji i drami.
Ipak, svesna je da će je mnogi gledaoci najpre povezati sa serijom koja joj je obeležila prve televizijske korake.
– Moguće je da je „Selo gori, a baba se češlja“ moja lična karta. Ali o tome treba da presudi publika, ljudi koji gledaju. U stvaranju tog lika i tih situacija nije bilo nikakve laži sa moje strane. Tako sam učena na Akademiji, sve mora da bude iskreno.
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
