Bilja Krstić je iz Niša započela muzičku karijeru, a već 25 godina sa Bistrik orkestrom promoviše tradicionalnu muziku Srbije i Balkana.
Kroz život ju je oblikovala ljubav prema raznovrsnoj muzici, porodica, prijatelji i kumstva, kao i iskustva iz detinjstva uz crtanje i pecanje.
Od prvih muzičkih koraka u Nišu, preko grupa „Suncokret“ i „Rani mraz“, do svetskih pozornica na kojima sa Bistrik orkestrom već četvrt veka predstavlja tradicionalnu muziku Srbije i Balkana, Bilja Krstić gradila je karijeru koja je spojila ljubav prema nasleđu, istraživački duh i otvorenost prema različitim muzičkim kulturama.
U susret koncertu kojim će sa svojim orkestrom obeležiti 25 godina zajedničkog rada, razgovarali smo sa umetnicom na mestu koje za nju ima posebno značenje – ispred Muzičke akademije, gde su počela neka od najlepših poglavlja njenog života.
Dok se priprema za još jedan važan nastup, Bilja se sa osmehom priseća detinjstva, prvih susreta sa mikrofonom, sestara koje su je upoznale sa svetskom muzičkom scenom, ali i prijateljstava koja su prerasla u kumstva. Govori i o porodici koja joj je najveća podrška, ćerkama koje su njeni najstroži kritičari, unuci kojoj radije peva nego što joj crta, kao i o uspavankama koje i danas nose posebnu emociju.
Za Bilju Krstić Muzička akademija nije samo zgrada pored koje svakodnevno prolazi. Ona je podseća na dolazak iz Niša u Beograd, studentske dane, prijateljstva i profesore koji su ostavili dubok trag u njenom životu.
– Kao studentkinja Fakulteta muzičke umetnosti, to je prva zgrada koja mi je bila toliko značajna i koju sam upoznala. Kada sam došla iz Niša u Beograd na studije, zavolela sam ovaj fakultet, svoju Muzičku akademiju. Tu su moja prva najlepša iskustva, drugarstva, prijateljstva i divni profesori koji su mi ostali u najlepšem sećanju - priča za “Blic” Bilja Krstić. Kako kaže, tim ulicama i danas rado prolazi, jer živi na Slaviji, pa joj je put pored fakulteta deo svakodnevne rutine.
– Često volim da prođem kroz park, pored Akademije, i odmah ožive slike iz onog vremena. Još dok sam radila u Radio Beogradu, uvek sam peške išla na posao. I danas svakodnevno prolazim pored Muzičke akademije, tako da se družimo, moja Muzička akademija i ja, još od 1975. godine.
Nakon što je prošle godine obeležila 50 godina karijere i svoj 70. rođendan, Bilja Krstić sada ima novi razlog za slavlje. Sa Bistrik orkestrom 9. novembra u MTS dvorani obeležiće 25 godina zajedničkog rada. Pripreme su počele još tokom leta, kada su dogovoreni repertoar, gosti i koncept koncerta.
– Mnogo se radujem ovom koncertu, zato što ćemo Bistrik i ja pokazati da je ovih 25 godina proletelo, ali da su nam ostale najlepše uspomene i trenuci koje nosimo sa sobom. Biće to jedno lepo muzičko putovanje kroz svih ovih 25 godina. Pevaćemo pesme koje su obeležile našu karijeru, a posebno se radujem što ćemo se vratiti i nekim pesmama s početka, jer su, kako je koji album dolazio, neke od njih ispadale iz programa. Jednostavno, nema dovoljno prostora za sve.
Tokom godina snimili su veliki broj pesama, a mnoge su izvodili i na koncertima, iako se nisu našle na albumima. Upravo će jedna takva numera biti posebno iznenađenje za publiku.
– Neko me je pitao da li znam koliko sam pesama do sada snimila. Imamo šest albuma, otprilike po deset, jedanaest ili dvanaest pesama. Rekla sam da ne znam, nisam baš neki matematičar. Ali mnogo je pesama snimljeno, a izvodili smo i one koje smo posebno spremali samo za koncerte.
Za kraj nastupa Bilja je pripremila pesmu koju dugo voli, a koja nikada nije objavljena na njenim albumima.
– Volela sam da je snimim, ali sam rekla: „Hajde, kada su je već svi snimili, šta ću sada i ja?“ Ipak, otpevaću je uživo. To će biti jedna divna biografska pesma. Ne mogu da vam kažem kako se zove, jer bih onda sve otkrila – najavljuje uz osmeh.
Poseban deo koncerta biće posvećen susretu različitih muzičkih tradicija. U goste im dolazi kolumbijski multiinstrumentalista Jahir Rivera iz Bogote, sa kojim je Bilja već nastupala pre dve godine, na festivalu „Najlepši glasovi“, posvećenom najlepšim ženskim glasovima sveta.
Tada ga je upoznala, a zajedno su i pevali. Bio je to i njen povratak španskom jeziku, na kojem je još kao devojčica pokušavala da izvodi pesme.
– Kada sam bila mala, pevala sam na izmišljenom španskom jeziku, a sada sam tačno naučila tekst kako treba. Na koncertu ćemo izvesti dve tradicionalne pesme iz Venecuele i Kolumbije, a Jahir će odsvirati i jedan divan instrumental sa Bistrik orkestrom. Sviraće i u sedam ili osam naših pesama, tako da ćemo imati žestoko pojačanje u vidu harfe.
Kolumbijska harfa razlikuje se od instrumenta koji se koristi u klasičnoj muzici, između ostalog i po veličini. Iako nije izvorno kolumbijski instrument, tamo je postala deo tradicionalne muzike, a njen zvuk se, prema Biljinim rečima, izuzetno dobro uklapa sa drugim instrumentima.
– Napravili smo divan deo koncerta pred sam kraj, kada će se Jahir pojaviti. Pokazaćemo kako se muzika Srbije i Balkana i Kolumbije i te kako slaže. To su fenomenalni ritmovi koji vas odmah podižu na noge, teraju na pokret. To su vreli, divni ritmovi i Balkana i Kolumbije. Imaćemo i nekoliko sporijih pesama koje će uz harfu i Bistrik orkestar zvučati fantastično.
Bilja Krstić često se opisuje kao čuvar muzičke tradicije, a takvo priznanje joj, kako ističe, prija jer prepoznaje njenu nameru, ljubav i poštovanje prema tradicionalnoj muzici. Do pesama koje izvodi sa Bistrik orkestrom dolazi dugogodišnjim istraživanjem, uz znanje stečeno na Fakultetu muzičke umetnosti, ali i kroz privatne zbirke, zbornike i kontakte sa etnomuzikolozima.
– Mnogo toga sam naučila na Fakultetu muzičke umetnosti, od profesora Dragoslava Devića, koji mi je predavao muzički folklor u okviru etnomuzikologije . Ali dosta pesama pronalazila sam i u privatnim zbirkama ljudi koji vole i poštuju tradiciju, u zbornicima koje je objavljivao fakultet, kao i preko divnih prijatelja etnomuzikologa.
Na repertoaru Bistrika nalaze se i manje poznate pesme i one koje su odavno postale deo muzičkog nasleđa. Upravo u tom spoju Bilja vidi posebnu vrednost njihovog rada.
– Bistrik je, pored nepoznatih pesama, uvek pevao i poznate. Mislim da je to odlična kombinacija: predstavljamo i pesme koje publika već zna, ali na drugačiji način. Čini mi se da kod nepoznatih pesama imamo više prostora da kroz aranžmane nešto uradimo, da ih obradimo i stilizujemo, pa im damo pravi okvir. A kada je u pitanju poznata pesma, naročito ako je hit, kao što su „Niška banja“ ili „Čaj šukarije“, onda moramo još više da se potrudimo da zvuči drugačije od svega što je do sada snimljeno .
U tome joj mnogo znači saradnja sa članovima orkestra, posebno sa Mikijem Stanojevićem, koji radi aranžmane.
– On fantastično radi aranžmane i tu nemamo nikakvih problema. Samo se dogovorimo. Ja donesem pesmu i kažem: „Evo, pronašla sam je, pesma je fenomenalna.“ Zaista smo postali muzička porodica. Svako ima svoju porodicu, ali mnogo volimo i ovu našu muzičku porodicu.
Iako je publika pamti po muzičkoj karijeri, Biljin prvi susret sa mikrofonom nije bio pevački. Dogodio se još u detinjstvu, u osnovnoj školi „Kole Rašić“ u Nišu, kada je recitovala pesmu Jovana Jovanovića Zmaja . U školu ju je odvela starija sestra Mira, koja je od nje bila starija deset godina. Učenici su imali zadatak da povedu mlađu sestru ili brata i uključe ih u program.
– Ja sam bila baš mala. Moja sestra je odabrala pesmu „Jovane Jovanović Zmaja“, a ja sam je pred ogledalom ozbiljno recitovala. Popeli su me na šamlicu, jer sam bila toliko mala da sam jedva mogla da dohvatim mikrofon . Mira je tada verovatno bila sedmi ili osmi razred, imala je oko četrnaest godina, a ja tri i po ili četiri. Bila sam mnogo važna dok sam recitovala. Nisam ni slutila da će mi to jednog dana biti poziv.
Muzika ju je privlačila od najranijeg detinjstva, a naročito španske i meksičke pesme koje su tada bile veoma popularne. Zbog ljubavi prema tom repertoaru dobila je i nadimak „mala Meksikanka“.
– V olela sam meksičke i španske pesme, a gledala sam i mnogo filmova. Bila sam zaljubljena u Hozelita, španskog pevača koji je kao dečak nastupao u filmovima. Bio mi je presladak kada zapeva, sve je vibriralo. Išla sam u bioskop milion puta da bih naučila pesme poput „Malagenja Salerosa“, „Tata, vrati se iz Meksika“ ili „Majko, slušaj moju pesmu“. To su kasnije bili prepevi kod nas.
Te pesme su izvodili i brojni domaći pevači, među kojima su bili Slavko Perović, Nikola Karović i Cune Gojković. Bilja je tako još kao devojčica upijala različite muzičke uticaje, a sada, posle toliko godina, ponovo se vraća španskom jeziku.
– Kada sam bila baš mala, pevala sam meksičke i španske pesme, a sada, posle toliko godina, u 71. godini, javno ću ponovo pevati na španskom. Eto, na ovom koncertu izvešću te dve pesme. Polako se vraćam počecima. (smeh)
Muzika nije bila jedina Biljina ljubav u detinjstvu. Lepo je crtala i osvajala nagrade, ali je kasnije tu sklonost potisnula u drugi plan. Ipak, nije je sasvim napustila.
– Žao mi je što sam crtanje zapostavila, ali, kako kažu, uvek se nađe vremena. Sigurno će doći trenutak kada ću ponovo poželeti da sednem i crtam. Svojoj deci, dok su bile male, Milici i Lenki, crtala sam životinje, pejzaže, cveće... Svašta sam lepo umela da nacrtam. I danas povremeno crtam svojoj unuci Noi, ali ona više voli da joj pevam nego da joj crtam. Naći ću ja vremena i za jedno i za drugo.
Na spisku mogućih hobija našlo bi se i pecanje, iako se Bilja odmalena plaši vode. Kao dete je na Nišavi učila da pliva uz pomoć velike gume od kamionskog točka, ali joj se dogodila nezgoda koje se i danas seća.
– S a tom gumom sam plivala i nekako se okrenula pogrešno, pa sam propala kroz nju. Srećom, bila sam u plićaku. Virili su mi kosica i repić, pa su me odmah pronašli i izvukli. Možda je ta trauma ostala iz tog vremena, nemam pojma. Moj tata je bio strastveni ribolovac i često sam išla sa njim na Nišavu. Plašila sam se da plivam, ali sam imala svoju udicu koju mi je tata spremio i išla sam sa njim na pecanje.
Danas više ne peca, ali ne isključuje mogućnost da se toj aktivnosti vrati.
Iako je publika poznaje po interpretacijama tradicionalnih pesama, Bilja Krstić je odrasla uz veoma raznovrsnu muziku. Za to su velikim delom zaslužne njene sestre, koje su joj otkrile različite pravce i izvođače svetske scene.
– U mojoj kući nisu se slušale samo tradicionalne pesme. To su slušali mama i tata, ali su me sestre upoznale sa svetskom muzičkom scenom. Moja sestra Ivanka volela je rok, slušala je „Animals“, „The Doors“, „Creedence“, naravno, „Beatlese“ i „Stonese“. Starija sestra volela je zabavnu muziku i pevače poput Toma Džonsa, Rite Pavone i Điljole Činkveti. Domaću muziku nam je najviše približila treća sestra, Vera.
Posebno mesto u tim uspomenama zauzima album „Dnevnik jedne ljubavi“ Josipe Lisac, koji je jedna od sestara toliko volela da niko nije smeo da ga dira, čak je i spavala sa njim. Pošto u kući nisu imali gramofon, pozajmljivali su ga od komšije Slavčeta i slušali ploče.
– Preko sestara sam se upoznala sa rok scenom i svetskom muzikom. Prvo sam, kao srednjoškolka, pevala u grupi „Bubamare“, čiji su članovi bili iz Leskovca i Niša. Kada sam došla u Beograd na studije, počela sam da radim sa Borom Đorđevićem u „Suncokretu“.
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
Izvor: Blic Zabava
